Aleksandar Jestrović Jamesdin, Bez naziva, 2007

Posted by on Feb 27, 2014 in Tekstovi SR | No Comments

Kada budete svraćali do Merkatora, Bulevarom umetnosti – pravcem iz centra, u želji da nadoknadite propušteno, možda naletite na skulpturu IN/OUT. Uzalud ćete tražiti legendu o autoru, nije po-stavljena. Brdo problema oko toga je bilo, ali mi nismo tužakala. Pravio ju je Branislav Nikolić (a koliko znam, pomagao mu je dosta čale, također umetnik, oko kalupa i izlivanja). To je jedna od retkih skulptura koje se nalaze u javnom prostoru NBG-a, koja je postavljena posle revolucije i koja ima veze sa savremenom umetnošću. U stvari, ja ne znam ni za jednu drugu. Mada u čaršiji kolaju priče da će se u najskorije vreme raspisati konkurs grada u saradnji sa jakim firmama za predloge skulptura ispred banaka i tržnih centara. Biće za umetnike ispod 35, tako da ću ja možda i stići, ali ti si B. N. prestario.

Betonska slova od kojih se sastoji gorepomenuta skulptura, čini mi se, mnogo govore o vremenu u kojem živimo i, što se mene tiče, ovaj rad je jedne godine IN a druge OUT. U zavisnosti od mode na listi IN/OUT se mogu naći i teme drugih skulptura i crteža koje ovaj umetnik radi. Navodim neke kojih se sećam, a to su: torte, gume (automobilske), kokosovi orasi, televizori, sakoi, kiosci & crkve, prozori, planete i mirisne jelkice…

Takav slobodan prilaz temama i skulptorska obrada izvedena iz pop-art, trash i minimalističkih postupaka dozvoljavaju da o njima mislite šta hoćete, a estetsko zadovoljstvo i komunikacija sa ovim delima zavisiće od vaših kapaciteta i znanja. Drugi kvalitet ovih radova je svest o recikliranju materijala, koja je deo savremenih tendencija i postupaka koje je ovaj umetnik usvojio na školovanju u Holandiji. Takav postupak i pristup materijalima u našim uslovima ima dodatni smisao jer omogućava lakše eksperimentisanje i uvećava svest o formama i objektima koji nas okružuju. Da to nije čest slučaj ovde, mogu da potvrdim, jer sam bio svedok razgovora naših mladih kustosa koji su bili na nekom sajmu savremene ume-tnosti u inostranstvu i žalili su se da ne kapiraju zašto kolekcionari kupuju neke „gluposti” od kartona i dasaka.

Moram da se zahvalim B. Nikoliću što me je promovisao u maneke-na na modnoj reviji i performansu grupe New Remote, čiji je član, i čiji rad smatram interesantnim. Tu sam upoznao jedinu Indijku u svom životu (Camilla Singh) i proveo par nezaboravnih momenata u društvu Mis Yu – samo u donjem vešu.

Izvini što sam ti slupao jednu vatricu, bolele su me ruke, ceo dan sam istovarao gajbe piva na Sex i gradu.

Kosta Bogdanović, Nova iskustva viđenja i predstavljanja, 2007

Posted by on Feb 27, 2014 in Tekstovi SR | No Comments

I
Na relaciji činilaca zakona verovatnoće (jednako–nejednako–slično) prenetih u vizuelnu kulturu, termin slično ima primetne posledice u oblasti umetnosti na osnovu kojih se novija umetnost znatno razlikuje u odnosu na klasičnu. Pojam slično je poredbeni posrednik, kako među pojmovima jednako i nejednako tako i u domenu samog pojma slično, kao odnos u poređenju nečega prema nečemu ili nekoga prema nekome. Kao što su u klasičnoj umetnosti sve do kraja 19. veka motivi proizlazili iz prirodnih formi, tako je umetnost 20. i 21. veka više upućena na sebe kao predmet. Slično se ma­nifestuje zadatim odrednicama i determinantama novih tehničko-tehnoloških obeležja, svojstava i standarda, putem kojih se već ma­sovno ostvaruje savremeno umetničko delo. Time se pojam slično u delima koja su ostvarena pod istim tehničkim uslovima stilski unifikuje a poetički individualizuje. Tako se slično i sličnost u savremenom umetničkom delu tipološki veoma približavaju, bez obzira na indivi­dualne predstave, dimenzije, tehnike. Na takav način vizuelne ume-tnosti sasvim određeno „pozajmljuju” virtuelitet sličnosti od prirodnih i opredmećenih oblika, sa vrlo malo učešća neposrednog stvaraoca tokom procesa nastanka dela. To ne umanjuje značaj i umetnički doseg savremenog dela, ali multiplikovanje sličnog vodi ka ano-nimnoj formi. Znatan deo takve vrste umetničke produkcije ostaje samo u tragovima zapamćivanja i umanjuje autentičnost dela.
U tom smislu pojam slično dostiže jedinstvo u standardima tehničkog izvođenja, gde pojam i značenje autentično skoro da gubi primat u odnosu na zahteve permanentnog moderniteta. Time se tehnički na nov način otvaraju putevi drukčijem viđenju već poznatog.
S druge strane, onaj drugi deo u produkciji dela savremene umetno­sti koji proističe iz potrebe naznačavanja „ličnog pečata” u produkciji dela savremene umetnosti, kojom se afirmišu autentična na­stojanja „strogo personalnog znaka” (što se bitno vezuje za pojam i značenje umetničkih sloboda koje je umetnost 20. veka tako burno osvajala), više se približava opštem pojmu nejednako (kao gest razlikovanja od drugih), pri čemu se svakako veruje u postignuće autentičnosti i na prvi pogled personalizovanog stava prema shvatanju sopstvene umetnosti. Koliko god, u prvom slučaju, savremena tehnika i tehnologija medijski unifikuju umetničku produkciju, vezujući se za dominantnost pojma slično, toliko u ovoj drugoj oblasti dominira
pojam nejednako u njegovim najširim značenjima.

II
U širem kontekstu značenja slično nalazimo važnu stavku poetike umetnosti Branislava Nikolića. To se posebno odnosi na skulptu­ralne objekte koji su namenjeni otvorenom prostoru, čija se objektno-prostorna i funkcionalna datost svojom pojavnošću bitno vezuje za sličnost sa nečim veoma poznatim. To nisu simbolizovani atributi „portretisanih oblika stvarnosti” već samosvojni pristup emancipa­ciji njihovog konvencionalnog banaliteta. Zapravo, to je demonstra­cija htenja ovog autora koji ne želi skoro ništa drugo osim da veoma poznatom obliku stvori novi prizor u kojem on dobija na silini svoje već očigledne prepoznatljivosti. Tako svaki oblik „zaslužuje” svoju umetničku reinterpretativnu prezentnost u kojoj on više nikada neće biti ono od čega je pomišljen da postoji. To je prefinjeni iskorak ispod Dišanovog „šinjela” od kojeg ne proističe samo preimeno­vanje funkcije bivšeg konvencionalno-funkcionalnog predmeta ka njegovoj „profanoj sakralizaciji”. Branislav Nikolić se bitno oslanja na suštinsko kretanje spoljne konture preoblikovanog objekta, čime ne narušava lik izvornog modela, već do kristalne jasnoće ističe oblik ogolele pojavnosti u elementarnim svojstvima materijalizovane forme. Najčešće koristi odbačen ili već upotrebljen materijal. U tom smislu pojam slično novoopredmećenog objekta, u značenju skulpturalna forma, u delima Branislava Nikolića uspostavlja novu konvenciju prepoznavanja skulpturalnosti u odnosu na ugledanje na „sličan” već postojeći objekat. Estetika i poetika njegovih skulptovanih objekata (crkva, stub, keramički krug, kolač), ili objekti instalacije u vidu TV ekrana zalivenih u betonske mase, ili oblici koji predstavljaju „trash estetiku”, kako o tome i sam govori, u stvari vaskrsavaju jedan skoro neprimetljivi svet formi i materijala, koji tek u skulptorskim intervencijama, kao prekomponovani objekti, dobijaju status visokoemancipovanih skulptovanih objekata.
U tim okolnostima promišljanja skulptorskih i instalacijskih mogućnosti, ovaj autor na izrazito savremen način povezuje i objedinjuje načela vizuelne kulture sa načelima ekološke svesti i aktuelnom reciklažom. Tako ovaj umetnik urbane orijentacije, na jedan veoma jednostavan način trasira put ka autentičnom stvaralačkom procesu, u kojem nije opterećen nikakvim trenutnim i prolaznim efektima, gde svoju umetnost neguje u skladu sa svojom ličnošću ozbiljnog, radoznalog, sklonog učenju, mirnog čoveka.
Na to najbolje ukazuje jedan od njegovih radova pod nazivom IN/OUT (skulptura oblikovana od slovnih znakova pomenute dve reči), izveden 2003. godine u okviru BELEFa, ispred tržnog centra Merkator u Beogradu. Slova izlivena od betona (150 x 100 cm svako) položena su u ravni tla u dva nivoa i svojim značenjem ukazuju na znatno širi kontekst, predstavljajući time i prve korake ka shvata­nju urbane skulpture u Beogradu, namenjene, dakle, samoj urbanoj strukturi grada, lišene svake konvencionalno-spomeničke uloge.
Uz sve to, potrebno je pomenuti i njegov veoma zanimljiv crtački opus u vidu svakodnevnih beleženja pojedinih oblika i ideja koji negde, za „ostali svet”, ostaju skoro neprimetljivi. To svakako ima direktne veze sa njegovim istraživačkim radom u oblasti vizuelne kulture, kao i sa pasioniranim prikupljanjem materijala za tu oblast putem crtanja, fotografisanja, isecanja iz štampe i pretraživanja na Internetu.
Branislav Nikolić je i koautor u pisanju udžbenika za likovnu kulturu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole.
Pominjanje ovih sklonosti i aktivnosti Branislava Nikolića nije samo puko upoznavanje sa njegovim javnim radom, nego je ovde mnogo značajnije isticanje jednog novog profila umetnika, koji radi i druge poslove svakodnevno, ali koji upravo zato i tako može savremeno da profiliše svoj svet umetnosti.