Čedomila Marinković, Reframing Branislava Nikolića, 2014

Posted by on Feb 27, 2014 in Tekstovi SR | No Comments
  1. Projekat Sekundarna arhitektura nastao je u sradnji umetnika Branislava Nikolića i romskog „arhitekte“ Bobana Mladenovića. Rezultat saradnje – proces nastajanja jedne uobičajene romske kuće u galerijskom prostoru – zabeležen je video radom Nebojše Vasića i Vesne Grbe. Projekat je realizovan u okviru projekta Urban Inkubator i prikazan publici na izložbi u Galeriji „Magacin“ tokom decembra 2013. Sastavni deo projekta predstavljao je i okrugli sto o sekundarnoj arhitekturi i slam naseljima u Beogradu koji je održan 4. decembra u istoj galeriji.

  2. I ovim umetničkim ostvarenje nastalim u koautorstvu sa Bobanom Mladenovićem, Branislav Nikolić ostao je na tragu svojih ranijih plastičnih i angažovanih istraživanja. Sa jedne strane inspiraciju za ovaj rad Nikolić je, kao i više puta do sada, našao u materijalu koji i sam, slično svom romskom koautoru nalazi na ulicama i koje predano izdvaja, sakuplja i po potrebi ponovo koristi. U svom postupku reciklaže materijala Nikolić, međutim nije nasumičan ni proizvoljan: on sledi svoj prefinjeni smisao za materijal. Nasuprot ovoj likovnoj motivaciji stoji angažovanost ovog rada – izdvojiti određeni fenomen, demistifikujući ga re-kreirati u prostoru galerije i tim postupkom – menjanjem okvira u kome se plastični predmet pojavljuje – aktualizovati ga ne samo u njegovom estetskom već i nadasve u njegovom društvenom značenju. I upravo ovim postupkom, koji po svojoj angažovanosti nadilazi početni dišanovski teorijski okvir – suptilno se povezuju modernistički inspirisana ljubav ka istinitosti materijala sa recikliranjem i društvenom ulogom umetnika kao savesti savremenog društva.

  3. Ne bez značaja: iza izbora motiva koji će biti izdvojen i ponovo uokviren ne slučajno se p(r)ojavljuje dišanovski model umetnika kao „mislećeg oka“ a ne samo kao protagoniste beleženja „retinalnog nadražaja“.

  4. U univerzumu slika u kome živimo, ovakvo izdvajanje ima značenje i posledice koje je nekad imala sakralizacija. Čini se da je danas, u potopu slika post tehničke ere jedino na taj način moguće obratiti pažnju na određeni fenomen. Jedino mu je tako moguće dati pomalo zaboravljenu i romantičnu odrednicu aure. Ali aure ne shvaćene samo kao „dodate vrednosti“ koja nastaje uvođenjem dela u etablirani sistem umetnosti već aure koja je (od)uvek i jedino nastajala složenom interakcijom umetničke ideje, specifičnog materijala i društva.

  5. Da zaključimo: u ovom delu se, na neočekivan i neobičan način susreću višestruke inspiracije – materijalnost i reciklaža, angažovanost i izdvajanje, estetski i etički momenti, modernizam i postmodernizam. Iza svega, jednostavno, ozbiljno, temeljno i posvećeno stoji istraživačka ličnost Branislava Nikolića.