Milica Dimitrijević, Intervju za “Politiku”, 2011

Posted by on Feb 27, 2014 in Tekstovi SR | No Comments
Volela bih da mi podrobnije objasnite koncepciju zajedničke izložbe (Vi i Trtovac)?

Nema neke velike filozofije koja stoji iza ove zajedničke izložbe. Selman i ja smo umetnici iste generacije (1970.) i obojica smo završili studije u inostranstvu, on u Nemačkoj, ja u Holandiji. Iako se ne znamo dugo imamo dosta toga zajedničkog u svojim dosadasnjim iskustvima, u onome što smo prošli u dugogodišnjem bavljenju umetnošću. Fascinirala nas je činjenica da o mnogim stvarima imamo iste stavove a da se do sada nismo poznavali. Ali zajedničko iskustvo čini da ljudi osećaju kao da se znaju oduvek. Pokušali smo da napravimo jednu izložbu u kojoj će ljudi moći da vide šta je to što nas spaja ili baš nasuprot, razdvaja. To definitivno nije nešto što je na površini. Moraće malo da zagrebu ispod.

 

Kakav je to vizuelni dijalog koji vodite vas dvojica i zašto ste bas dijalog izabrali za formu salgedavanja vaših umetničkih koncepcija, koje se razlikuju?

Smatrali smo da se kroz dijalog mogu produbiti naše lične poetike. Kao što Selman reče u svom tekstu za katalog: “Dijalog je jedan od načina kako da se umetnik podstakne da razmisli o sopstvenim predrasudama, odnosno kako da dođe do kvalitativno novog mišljenja. Dijalog je u tom smislu jedna dobra metoda unutrašnje strategije kojom svaki učesnik u dijalogu može da proveri sopstvenu misaonu poziciju…” U stvari dijalog je oslobađanje od sujete, od ega. Onaj ko je spreman da prihvati tuđe mišljenje, ko je spreman da kaže u pravu si, pogrešio sam, ko je spreman da učini ustupak zarad onog drugog, on može da se podigne na viši nivo. Ja imam osećaj da me je ova izložba podigla na viši nivo u odnosu na prethodnu i sa te tačke gledišta dijalog je za mene već imao smisla.

 

Otkud u naslovu rečenica „…tvoji crtezi su kao one Tesline linije pored mog pejzaža“? Čija je to rečenica, kada je izgovorena i kako se uklapa u postavku u KC Grad?

Naslovna rečenica je pre svega smešna i netipična za naziv izložbe. Preduga je i glomazna. Ali baš zato mislimo da će da privuče pažnju. Došla je kroz razgovor (na chatu) kada smo rasparavljali o nazivu izložbe. Prvo su nam padali na pamet neki ozbiljni naslovi kojima bi objedinili naše radove ali ni sa jednim nismo bili zadovoljni. Bili su previše dosadni i očekivani. Onda sam ja rekao tu rečenicu kojom sam i sebi i njemu želeo da objasnim kako će to u stvari da izgleda kada sve bude postavljeno. Selman je onda rekao – eto, imamo ga, to je naziv izložbe! I ustvari se kroz rad na naslovu najbolje može shvatiti šta znači raditi na istom projektu sa nekim. Ja to nikada sam ne bih prepoznao kao naslov. Često nam je potreban neko drugi da nam ukaže na to da je rešenje već pred nama.

 

Bavite se različitim umetničkim medijima, savremeni ste, tu su instalacije, skultpure, dizajn. Rađeni su za razlicite izložbe i povode, u inostranstvu i kod nas. Za koji ste medij najviše vezani?

U poslednje vreme najviše za skulpturu ili instlaciju. Sviđa mi se fizički kontakt sa materijalom i činjenica da i gledalac takođe fizički oseća njeno prisustvo. Ona je tu pored nas, konkuriše telu u prostoru dok slika može da ostane na nivou vizuelne informacije. Naročito skulptura rađena za javni prostor. Ona ima veliku šansu da komunicira i sa publikom koja inače nije umetnička. To je zaista uzbudljivo. Radio sam letos rad u Slovačkoj na jednoj radionici koja se zove Landscape Revisited. Vrlo zanimljiva radionica koju je osmislio i vodio mladi meksički kustos i umetnik Karlos Karmonamedina (Carlos Carmonamedina) koja pokušava da pruži novi pogled na lend art. Radio sam crtež na polju velikom 250 x 100 metara uz pomoć ogromnog kombajna.* To vam je površina ravna površini pet fudbalskih terena. Nacrtao sam gigantsku vatru na tom polju i ljudi iz grada i okolnih sela su dolazili da je vide, slikaju se ispred nje i zatim su, naravno, kačili te slike na Fejsbuk. Stvar se totalno otrgla kontroli! Tako nešto ćete teško doživeti sa slikom u galeriji. Ali problem kod skulpture je što nječešće mora da bude rađena u okviru određenog projekta, za određenu izložbu, inače samo njeno odlaganje i transport predstavlja veliki problem. U pauzi između dva takva projekta slikam i pravim kolaže. To je mnogo intimniji proces i svaki ima svoje draži.

 

Gde je bilo ugodnije raditi, u inostranstvu, na primer u Holandiji ili ovde?

Ugodno je svuda gde imate dobre produkcijske mogućnosti. U Holandiji mi je bilo dobro dok sam bio student (magistrirao sam na akademiji Dutch Art Insitute, Enschede). Kad su se studije završile a ja ostao bez ateljea i studentskih poslova postalo je mnogo teže. Tada su se desile i političke promene ovde i veliki optimizam je vladao u Srbiji. Definitivno je ovde lakše tehnički završiti neke stvari, ali najbolja kombinacija je spojiti život i rad tamo i ovde, što je vrlo teško.

 

Mnogi umetnici koji se bave tradicionlnim medijima cesto kritikuju savremene vidove izrazavanja. Kakav je vas stav o tome?

Ja smatram da medij nije važan. Važna je ideja. Medij je, kako mu samo ime kaže, samo sredstvo kojim se ona prenosi od umetnika do publike. Ne morate da imate profesionalnu filmsku kameru da biste napravili dobar film. Koliko samo skupog đubreta gledamo danas u bioskopima. Čuo sam priču da kada je Vim Venders pre par godina imao izložbu fotografija u Beogradu i posetio filmsku akademiju pitao studente da li su skoro snimili neki film. Oni su mu sa čuđenjem odgovorili da je snimanje filma skupo i da se ovde nema para, a on je iz džepa izvadio telefon i rekao da je ovih dana snimio nekoliko dobrih filmova. Da nije imao telefon siguran sam da bi umesto toga pravio fotografije, skice ili pisao. Ja sam na primer fasciniran holandskim mladim slikarima. Nešto najsvežije i najsavremenije što sam u poslednje vreme video iz oblasti vizuelnih umetnosti. Dobar domaći primer je moj prijatelj Aleksandar Jestrović – Jamezdin koji trenutno ima izložbu u galeriji Kulturnog centra. Način na koji on koristi sve medije koji su mu dostupni je fantastičan a opet veoma prirodan.

 

Jedna Vasa slika biće poklonjena kao nagrada na Užickom pozorišnom festivalu. Koliko poznajete savremeni teatar?

Na žalost ne poznajem ga dovoljno. Volim da idem u pozorište, mada sam ranije imao mnogo više vremena za to. Volim dobru komediju. Najčešće idem u Atelje 212, JDP, Beogradsko dramsko… Uglavnom proverene stvari. Mislim da je gluma jedna od najtežih profesija uopšte. Pogotovu je teško mladim glumcima koji imaju taj imperativ da moraju što pre da se nametnu. Zaista poštujem ljude koji se bave teatrom i rado sam prihvatio ponudu da poklonim sliku.

* Video možete pogledati na sajtu: http://www.youtube.com/watch?v=56Q6yFosjww