Radoš Antonijević, Oblik i boja – svet Branislava Nikolića, 2011

Posted by on Feb 27, 2014 in Tekstovi SR | No Comments

Dok je galerija Treći Beograd bila u izgradnji, obilazio sam gradilište sa prijateljima iz istoimene umetničke grupe i pokušavao da kroz započete zidove shvatim konačnu nameru arhitekte. Provlačeći se između skela i nabacanog materijala opazio sam jedan predmet naslonjen na zid. U pitanju je bila stubolika forma prečnika oko 60 cm, visine oko 4m. Oblik ove forme gradile su uske daske različitih dužina i boja i u prvi mah sam pomislio da je to neki šalung (kalup) za livenje betonskih stubova. Nalazio sam se na gradilištu, a proporcije i materijal stuba upućivali su na takav zaključak. Daske su uglavnom poticale od recikliranih starih dovratnika, prozora i ormara, a bilo je tu i nekih novijih dasaka. Naime, šalung se ne pravi od previše solidnog materijala jer se uglavnom koristi samo jedanput. Kada se izlije betonski stub, kalup se rasklopi ili sasvim rasturi i baci, zato sam pomislio da su majstori, štedeći materijal, rešili da iskoriste neke stare drvene elemente. To se inače često dešava u individualnoj gradnji. Ljudi se snalaze.

Međutim, nešto u tom predmetu šalungu, nije bilo sasvim u redu. Na njegovoj površini su se videli tragovi svežih intervencija u boji, ali je najveći procenat obojenosti poticao od stare boje kojom su rasklopljeni predmeti bili ranije ofarbani. Pomislio sam, u šali, da graditelji Trećeg Beograda imaju izuzetan slikarski dar. I zaista, što sam pažljivije analizirao taj predmet slutio sam da sve to ne može biti slučajno. Usklađeni i izbalansirani odnosi bojenih površina, harmoničnost i izuzetna koloristička snaga na šalungu za livenje betonskog stuba usred gradilišta, morate priznati, krajnje je neobično. Pitao sam se da li građevinari znaju to da je zgrada koju zidaju buduća galerija, i da nije to u nekoj vezi? Sve je ukazivalo na to da se iza ovog uzbudljivog predmeta krije nešto neobično, zato sam nastavio istragu iz neposredne blizine.

Naoružan iskustvom nakon izgradnje sopstvene kuće i izrade nekoliko skulptura zakoračio sam bliže prema misterioznom predmetu. Spoljne letve su iznutra bile povezane kružnim diskovima na svakih metar visine (videlo se to na spojevima između dasaka). Unutrašnji prostor nije bio funkcionalan već je samo konstruktivno podržavao spoljašnju formu. Znači – ne radi se o kalupu. Nosivost same konstrukcije bila je vrlo ekonomično izbalansirana i mogla je da nosi samo samu sebe, tako da to nije mogao biti ni samostalni stub. “Šta je onda ovo”, pitao sam se? “Izgleda da je ipak među zidarima neki slikar, ovo je najpre trodimenzionalna slika”, zaključio sam, dok su se glasovi mojih prijatelja približavali govoreći mi da su završili obilazak gradilišta. U tom trenutku neko iza mene je rekao: “Čini mi se da ti se dopala Branina skulptura”.

Srećni slučaj je hteo da se moj prvi susret sa radom Branislava Nikolića dogodi baš na gradilištu, u prostoru galerije koja se upravo zidala. Kasnije sam saznao da je on slikar sa akademskim obrazovanjem koji se uporedo bavi i skulpturom. I da to radi odlično.

Na tom gradilištu je njegova skulptura bila privremeno sklonjena, ali mi je to neobično okruženje bilo veoma značajno pri tumačenju njegovog rada. Trodimenzionalna slika suštinski znači da predmet ima dvostruku prirodu, da poseduje skulpturalnost, ali i da ne može biti sasvim shvaćen van konteksta slikarskog tretmana. Kao skulptura taj kontroverzni objekat je zapravo ljuska čiji je zid izgrađen od dasaka. Unutrašnji prostor ne krije ništa što već nije nagovešteno u spoljašnjosti oblika, koji se svojom minimalnom jednostavnošću otkriva brzo i neposredno. Slika je površina koja nam ne dozvoljava fizički prodor po dubini. Ona ne mora biti ravna jer zaista ravna površ (bez zakrivljenja) postoji samo u euklidski shvaćenom prostoru. Sa takvom propozicijom boja dobija legitimitet da vizuelnost objekta nosi sa istom odgovornošću kao i oblik. Slojevitost rada i njegova sočnost počinju onog trenutka kada shvatimo da se u prostoru debljine već pomenute ljuske otvara mogućnost doživljaja mesnatosti sveta. Ono što želim da opišem vrlo je slično lignji, mekušcu šupljeg oblika koji ima mesnati zid.

Na izložbi Beogradski stubovi u Domu omladine 2011. godine, Branislav je izložio pet takvih stubova. Koristio je materijal odbačenih predmeta, vrata i prozora, koje je nalazio u različitim delovima grada po kojima je i nazvao stubove (Banjički, Dorćolski, Novobeogradski…). U beloj galeriji pet stubolikih formi delovalo je ubedljivo, ali ipak drugačije. Nepostojanje enigme o njihovom poreklu direktnije mi je otvaralo put ka shvatanju skulptorsko-slikarskog konflikta koji je ovaj rad u sebi sadržao.

Boja je u tom radu iskorišćena i kao materijal. Neka vremenom ispucala, izljuskana i oljuštena mesta pokazuju slojeve višegodišnjeg farbanja. Sa svim tim slojevima lako sam tonuo u prošlost, a tako zapisana istorija imala je snagu da mi probudi emociju. Kao da se paleta svih mojih podstanarskih stanova preselila u Branislavove stubove. Odjednom su “progovorili” dovratnici iz malih stanova na kojima su urezivane crtice za svaki naš rođendan; sve do dana kada više nismo mogli da prođemo kroz ta vrata bez saginjanja. U mislima demontiram stubove i sastavljam ta vrata iz detinjstva kada je svet bio obojen.

Defunkcionalizacija u postupku dekonstrukcije je sasvim jasna, jer materijal ne hrli ka novoj funkciji već ostaje slobodan u prostoru za posmatranje. To je oslobođeno mesto gde dovratnik ponovo postaje obična drvena daska i pokazuje svoje meso i potencijal da se preobrati u nešto drugo. Kao da nam Branislav poručuje da su vrata nekada bila drvo i da stvari imaju potencijal da se preobraze. On ih ne preobražava do nove funkcije niti mu je bitna stara. Materijal demontiranih predmeta ostaje zaustavljen u jednostavnim minimalnim formama stubova koji služe samo da bi ih gledali. Oni su, na neki način akumulacija materijala i silosi boje.

Stubovi su zapravo nosači bojenih isečaka sveta koji nas okružuje. Kao da nam Branislav daje lekciju iz posmatranja sveta i pita da li znamo od čega su napravljene stvari oko nas? On nas uveseljava harmoničnim bojenim odnosima, ali nas kritikuje i opominje da nam stvari izmiču i da mi o njima zapravo malo šta i znamo. Njegov rad je kritika potrošačkog društva koje samo kupuje i odbacuje bez svesti o posledicama, ali je i usklik života koji pronalazi put ka novoj radosti i lepoti sveta.