Jordan Cvetanović, Kratki intervju sa B. N., 2008

Ko si ti i šta je tvoje delo?

Ja sam umetnik. Preciznije rečeno, mislim da sam skoro podjednako i slikar i vajar.

Crtanje mi je vrlo bitno. Isto kao azbuka za pisca. Ono je izvor ideja koje se kasnije pretoče u neki veći, reprezentativniji format, ili u traj­niji materijal. To je u stvari ona bezgranična sloboda gde se može bilo šta, bez namere da se stvori umetničko delo. Ponekad samo lepim u svesku isečke iz časopisa koji mi se sviđaju.

Kod slike ili skulpture je već mnogo drugačije. U njih se ulaže više svesnog rada i stoga se od njih više očekuje. To se naročito odnosi na skulpturu. Tu najčešće nema improvizacije. Dok se kod slike greška ispravlja novim nanosom boje, u skulpturi se svaka pogrešno isečena daska ili otkinut komad kamena zamenjuje potpuno novim komadom. Za to je potrebna koncentracija i dosta tehničkog znanja. Smatram da posedujem neku vrstu staloženosti i vajarske prirode.

Pravim „obične” objekte koji su svima prepoznatljivi. Oni su preoblikovana, na moj način reinterpretirana realnost. Svoju umetnost usmeravam ka svakodnevnom životu, da bi komunicirala i sa onima koji nisu konzumenti umetnosti, koji ne idu u muzeje i galerije. Jav-ni rad ima baš tu šansu.

Volim materijale. Volim drvo, volim glinu, plastiku, beton, metal… Volim da slikam lopatom i dletom, čekićem i ekserima, kao što volim da vajam bojom i četkicama. „Mišići”, kako reče jedan moj prijatelj.

Slikam jer smatram da postoje stvari koje se mogu bolje prikazati na slici nego u 3D formatu – u prostoru. Mislim da su slike cool. Zamišljam ih na zidovima dizajniranih stanova kod ljudi kojima se zaista sviđaju. Slike su moje lične poruke baš tebi.

Doza humora je uvek prisutna i bitna u mojim radovima.

Zašto se baviš tim čime se baviš (čemu sve to)?

Umetnošću se bavim jer na taj način mogu da se obratim ljudima. Kada svoje ideje ne bih delio sa ljudima, mislim da bih „odlepio”. Radovi su ideje pretočene u materijalne objekte. Ponekad uspem kroz neki rad da prikažem mnogo više nego što sam i sâm mogao da zamislim, a ponekad je rad samo delić one sjajne ideje koju sam imao u početku. Jednostavno se u tom trenutku tako desilo. Važan je sledeći rad. On mora da bude bolji. Najbitnije je da sebe iznenadiš inače je trud uzaludan.

Kako vidiš sebe na sceni?

Mislim da sam, kao i većina umetnika ovde, u prilično komplikovanoj poziciji, i u smislu mogućnosti produkcije i u smislu izlaganja. Ponekad napravim neki veći rad za neku izložbu (Belef, Oktobarski salon, Bijenale mladih…). Ponekad to izgleda kao neko samozadovoljavanje. Ali bitno je raditi svakog dana. Bitne su te sitne stvari. One krupne ionako dođu same od sebe (ili ne dođu).

Šta si radio u Holandiji?

Tokom trogodišnjih postdiplomskih studija u Holandiji radio sam sa različitim materijalima i u različitim medijima. Hteo sam što više da komuniciram sa što većim brojem ljudi, i to brzo. Bila mi je potrebna instant reakcija na moje radove, brža, neposrednija komunikacija. Želeo sam da vidim šta se dešava oko mene. Vreme sam provodio lutajući ulicama na bajsu, skupljajući odbačene predmete (daske, drvene table, tv ekrane…), i od njih pravio razne stvari. Želeo sam da vratim ljudima te odbačene predmete u sasvim drugačijem obliku. Bavio sam se nekom vrstom procesa reciklaže (The Tower – veliki drveni dimnjaci, TV Mountains – TV ekrani zaliveni slojem betona, Cake – bina od otpadnog drveta, Collection – pronađeni kli­keri predstavljeni kao kolekcija itd.).

Teme?

O svojim temama nikada ne razmišljam racionalno. Do njih dolazim slučajno, kao da one nalaze mene. To su samo obični objekti koji za mene imaju neobičnu privlačnost. Postoje određene teme koje me uvek privlače. To su fabrički tornjevi, kuće, planine i, uopšte, moćni arhitektonski ili prirodni oblici, zatim vatrice, jer su tako neuhvatljive, itd.

Najvažnija stvar u mom životu je sloboda. Ne želim bilo kome da polažem račun o svojoj umetnosti. Nisam uopšte u frci da li ću prodati neki rad. Ako se to desi, desilo se. Ne bavim se umetnošću da bih od toga živeo. Ja stvarno uživam u tome.