Saša Janjić, Isečci realnosti, 2009

„…svaka forma je lice koje nas posmatra…“, Serž Dane

Šta je realnost? Ono što vidimo, ono što osećamo ili ono što znamo o svetu koji nas okružuje. O njoj retko razmišljamo jer se ona podrazumeva, a ipak za svakog od nas ona je različita.

Neko je nekad rekao da su uspomene ne ono što smo doživeli, već ono čega se sećamo. Isto se može reći i za doživlljaj realnost. Branislav Nikolić se u svom radu ne oslanja na uspomene ili na nešto što je doživeo. Njegovo polazište su realni predmeti koje sakuplja, beleži i modifukuje. To su svakodnevni pedmeti koji se izdvajanjem i izmeštanjem iz svog uobičajenog konteksta pretvaraju u estetske predmete. Slike Branislava Nikolića kreću se na tragu pop art istraživanja industrijskih proizvoda sa kojima je umetnik u konstantnoj ambivalentnoj igri. U pitanju su čitave sveske štampanog materijala, novinski isečci, stranice časopisa i magazina, razna pakovanja i ambalaže. Svi oni zajedno su heroji našeg vremena, produkti potrošačke kulture.

Kada izdvojite neki predmet ili neki njegov deo, on sam po sebi ništa ne predstavlja, ali ako ga svedete na nivo forme koji ima karakteristike znaka, onda on može biti i prototip ali i simbol. U simulacijskom vremenu simulakruma svet kreiraju simulacijski modeli koji skoro u potpunosti zamenjuju realnost. Primenjujući Bodrijarovu teoriju, Branislav stvara jedan metaprostor u kome je forma primarni i gradivni element. Transformišući proizvode savremene civilaizacije on stvara jedan novi simulacijski model koji i na nivou forme, ali i na nivou samog značenja predstavlja pogled drugog. Zašto drugog? Pa možda zato što se nasuprot predmetu koji posredstvom stila i ličnog potpisa zatvara u sebe, forme Branislava Nikolića izlažu našem pogledu nešto što postoji samo u susretu, u dinamičkom odnosu koji se uspostavlja između njegovog iskaza i drugih formacija.

Njegove predstave su svedene, minimalistički čiste i ogoljene, sa formom koja dominira. Međutim, sama lepota forme nije cilj po sebi. Iako naizgled jednostavne njegove slike su višedimenzionalne jer pored vidljivih formi uključuju i predstave vrednosti koje savremeno društvo upisuje u svima nama prepoznatljive oblike. U njima možemo isčitati fascinaciju modernog čoveka robom, koja potpuno zauzima prostor našeg društvenog i kulturnog života a sam kapital dostiže takav stepen akumlacije da se pretvara u sliku.