Suzana Vuksanović, Istinitost ili stvarnost, pitanje (savremene umetnosti) je sad?

Posted by on Jun 7, 2018 in Tekstovi SR | No Comments

Temeljno pitanje koje treba da se postavi o umetnosti je sledeće: Da li je umetnost sposobna da bude medij istine? Ovo pitanje je ključno za postojanje i opstanak umetnosti zato što ako umetnost ne može biti medij istine, tada je ona samo pitanje ukusa. Čovek istinu mora da prihvati čak i ako mu se ne sviđa. Ali, ukoliko je umetnost samo pitanje ukusa, tada posmatrači umetnosti postaju važniji od onih koji je proizvode. U tom slučaju umetnost se može posmatrati samo sa stajališta sociologije ili kroz tržište umetnina – nema nezavisnosti, nema snage. Umetnost postaje poput dizajna.

Boris Groys, The Truth of Art1

 

Znate onaj osećaj kada se probudite ujutru sa utiskom da vam se u grudima stiska nekakvo nepoznato biće nametljivo nastojeći da se oslobodi; i vi pokušavate da dišete sasvim lagano, kroz nos, kao da ste kakav budistički monah koji se zagreva za prosvetljenje; i vaše misli nisu baš u panici, ali znaju tačno kako panika izgleda? Eto, to je nepodnošljiva sadašnjost, teška i neizbežna kao gravitacija.

Paul Currion, Nepodnošljiva sadašnjost2

 

1. Primer

Multidisciplinarni projekat I Serve Art / Služim umjetnosti u okviru kojeg je Mladen Miljanović 274 dana (od 20. oktobra 2006. do 14. jula 2007) živeo, radio i služio umetnosti u nekadašnjoj vojnoj kasarni »Vrbas«, a tada/sada zgradi i prostoru Akademije umjetnosti u Banjaluci, čiji je u to vreme bio student, uključuje više radova proizvedenih/nastalih tokom ovog devetomesečenog perioda. Koncept/koncepcija dobrovoljne izolacije vremenskog trajanja jednog redovnog služenja vojnog roka podrazumevao je i to da ni u jednom trenutku umetnik ne napušta prostor kasarne tokom tih devet meseci. Prostor čija je namena bila da služi obuci vojnika i budućih oficira vojske, prenamenom se transformiše u visokoškolsku ustanovu za obrazovanje/osposobljavanje mladih za »umetnička zanimanja«.

Okolnost da se institucija Akademije umjetnosti i Rektorat Univerziteta u Banjaluci, čiji je student, useli u zgradu bivše Škole rezervnih oficira u kompleksu nekadašnje kasarne »Vrbas« u kojoj je Miljanović »služio narodu« nekoliko godina ranije (od oktobra 2000. do jula 2001) – kao da ga je obavezala na bavljenje/suočavanje sa tim stvarnosnim činjenicama i generalno sa (negativnim) konotacijama koje proizlaze iz ratne/vojne/vojničke prošlosti ovog regiona tokom čitavog 20. veka do poslednjih ratova devedesetih.

Miljanovića su po vlastitoj, nedavnoj izjavi zapravo fascinirale dve različite linije/putanje koje su vodile do i od prostora (bivše) kasarne. Prva, lična, ticala se njegovog vlastitog iskustva stečenog/sticanog tokom vojne službe. Vremenski period od devet meseci koliko je proveo živeći u kasarni radi projekta I Serve Art ponavlja period koji je proveden u služenju vojnog roka.

Druga linija, recimo objektivna, mogla bi se prepoznati u provokativnoj istorijskoj činjenici da taj prostor poseduje stogodišnje vojno nasleđe. U pitanju je vojni objekat u kojem su se, tokom čitavog jednog veka, mnoge generacije podučavale vojnoj doktrini.

U jednom trenutku, projekat I Serve Art preuzima strategiju koja umetnost koristi kao alat kako bi predložio kretanje društva u pozitivnom smeru/pravcu. Već u drugom, projekat se služi umetnošću kao »sredstvom moći«, pokazujući kako umetnost može da dokumentuje i ujedno transformiše društvene probleme.3

Kako bi prevladao očekivane psihološke krize koje bi dovele do eventualnog umetnikovog odustajanja i završavanja projekta pre isteka predviđenog vremena za njegovu potpunu realizaciju – uz fizičke veštine i spremnost potrebna je bila i mentalna kondicija i samodisciplina za radno i životno izuzetno intenzivan i naporan projekat. Potpuno svestan toga, Miljanović je osmislio izradu dokumentacije projekta/performansa. Osnovni deo dokumentovanja predstavlja svakodnevna proizvodnja fotografija snimljenih na različitim lokacijama unutar kompleksa nekadašnje vojne kasarne, koja svoj konceptualni koren ima u poznavanju i upotrebi vojne strategije, koja počiva na neprestanoj uposlenosti (vojnika) to jest doslovnom ukidanju vremena za dokolicu. Fotografije su snimane sa stativa i uz korišćenje tajmera. Na svakoj fotografiji Miljanović stoji uspravno, leđima okrenut, na deset koraka od kamere, u stavu mirno u različitom pejzažu/okruženju, što je bilo ključno za mapiranje celokupnog prostora kasarne.

Naime, dok je prostor koristila vojska, civilima je bio zabranjen ulazak, zadržavanje, kao i fotografisanje. To je bila zabranjena zona, potpuno zatvorena za javnost, tako da je za većinu bilo nepoznato kako ona izgleda iznutra, šta se tamo nalazi, čemu služi, itd.

S obzirom na to da je svaka fotografija istog dana bila postavljena na sajtu projekta i dostupna široj javnosti, posredovana je situacija slobodnog prolaska krugom kasarne i samim tim uzrokovana je njegova trajna i suštinska promena.

Dokumentacija je prerasla u rad 274 pogleda na svet, koji je svakodnevno predstavljan na veb-stranici otvorenoj za potrebe projekta i kojim je tokom trajanja uspostavljena komunikacija u realnom vremenu između spoljašnjeg sveta i umetnika u izolaciji.

Uz dokumentaciju koju čine 274 fotografije, produkovano je još radova realizovanih tokom devet meseci (Artattack, Sit-no, Naopako pucanje, Payback, Strojevo pravilo i Svrha) koji se bave različitim multidisciplinarnim istraživanjima unutar centralne ideje/koncepta.

 

2. Primer

Sekundarna arhitektura Branislava Nikolića realizovana 2013. u beogradskom Magacinu u Kraljevića Marka predstavlja primer kuće iz »kartonskih naselja«/romskih naselja, izgrađen od recikliranog (već upotrebljenog, odbačenog i ponovo pronađenog) materijala unutar galerijskog prostora.

Koncept rada Sekundarna arhitektura u potpunosti je bio oslonjen na zajednički rad sa Bobanom Mladenovićem, arhitektom sekundarne arhitekture4. Proces realizacije rada podrazumevao je najpre sakupljanje materijala za gradnju (uglavnom je to drvena stolarija, odbačena vrata, prozori i štokovi) po kontejnerima i na ulicama beogradske Savamale, onda prevoženje sirovine za gradnju Bobanovim triciklom do Magacina, gde su potom obavljani građevinski radovi. Gradnja kuće trajala je nekih pet-šest sati i odvijala se delom pred publikom i posetiocima, a ceo proces je sniman kamerama a zatim projektovan na starom televizoru u kućici, dok je ispred kuće bio projektovan video rad sa dokumentarnim snimkom radnog procesa, počev od prikupljanja materijala pa do gradnje. Enterijer kuće opremljen je najosnovnijim stvarima: krevetom, stočićem, improvizovanom klupom, ali i televizorom kao i dekorativnim prekrivačima, tepisima, zavesama, šustiklama. U okviru izložbe organizovan je i okrugli sto posvećen slam naseljima u Srbiji5, čiji su se zaključci odnosili na urgentnu potrebu da se uslovi u ovim&ovakvim naseljima poboljšaju, da ona dobiju neophodnu infrastrukturu, budu legalizovana, jer je to uslov, pored ostalog, za školovanje dece, dobijanje zdravstvene zaštite, i sl.

Tri godine kasnije, 2016, realizovan je projekat u prostoru Salona Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a izložba je nosila naziv Superstructure sa namerom da ukaže na višeznačnost i slojevitost umetničkih referenci u Nikolićevom radu: od značenja nadogradnje, preko fizičke ili konceptualne strukture razvijene iz osnovne forme do diskurzivnog značenja izvedenog iz marksističkih teorija (gde su ideologije ili institucije društva viđene kao nadgradnja bazičnih procesa i direktnih društvenih odnosa materijalne proizvodnje i ekonomije)6.

I ovog puta se metodologija Nikolićevog rada zasniva na postupcima prikupljanja i recikliranja od/bačenih stvari, nameštaja, raznovrsnog materijala i drvne građe za potrebe sekundarne arhitekture, to jest izgradnju »kartonskih kuća«. U proces realizacije četvoroslivnog krova, koji svojim dimenzijama potpuno okupira izlagački prostor Salona, ponovo je uključen/angažovan kao saradnik, glavni majstor i izvođač radova, Boban Mladenović7, stručnjak za gradnju tih arhitektonskih oblika kao jedinog rešenja elementarnih potreba, kakva je neophodnost »krova nad glavom«, za egzistencijalno ugrožene grupe, najčešće romsku populaciju. Konstrukcija krova dobijena je ukrajanjem, sečenjem, lepljenjem i ukucavanjem prikupljene drvne i druge građe i na njega / po njemu se tokom izložbe moglo popeti/peti, hodati, sedeti.

 

Bez odgovora

Projekat I Serve Art, najraniji Miljanovićev rad, predstavlja i jedan od najvažnijih i geopolitički i geopsihološki najrelevantnijih radova na području Balkana u ovom veku. Transformacija, dekontaminacija, dekonstrukcija, funkcionalni obrt, kako prostora tako i pojedinca (umetnika, Miljanovića), predstavljaju noseće stubove od početne ideje/koncepta do realizacije njegovog služenja umetnosti.

Aproprijacija vojnog jezika, strategije, taktike, intervencije, uz proživljeno iskustvo discipline, službe, zakletve, hijerarhije, sistematizacije, nadziranja te uspostavljanja i treniranja poslušnih tela, umetniku će, ne mnogo kasnije, poslužiti kao povod preispitivanja jednog drugog naizgled drugačijeg sistema, sistema umetnost.8 Vojne metode će biti upotrebljene za invaziju na umetnički sistem i javni prostor.

Bivša vojna kasarna jeste amblematsko mesto totalitarnog režima koji ju je izgradio i čije su traumatske posledice prisutne i danas. Umetnikovo devetomesečno iskustvo izolacije, tokom kog je dokumentovao sve svoje aktivnosti vezane za ovaj site specific performans, istovremena je dekonstrukcija upisanih/učitanih identiteta samog prostora kasarne.

Lični stav i iskustveni odnos prema ovom okruženju već je postojao. Umetnik je u kasarni »Vrbas« završio obuku u vojnoj školi u trajanju od devet meseci, od čega je poslednja tri meseca lično obučavao trideset vojnika. Umetnik je isto iskustvo pokušao da ponovi – ovog puta u kontekstu umetnosti. Izvodeći neku vrstu umetničkog rituala koji u sebi sadrži i elemente očišćenja, to jest (samo)iskupljenja, upotrebio je umetnost kako bi dekontaminirao prostor i dekonstruisao ga. Rad kombinuje različite koncepte, poput TV rijalitija Veliki brat, služenja vojske ili zoološkog vrta. Projekat je takođe i istraga. On kritikuje lokalnu umetnost koja služi kao mehanizam za ideološku interpelaciju.9

Na kraju, umesto zaključka, projekat I Serve Art ima za (radikalan, korenit, drastičan) cilj »čišćenje i katarzu« ponavljanjem »egzistencijalnog« iskustva u potrazi za antropološkim sredstvima/sadržajima koji bi bili operacionalni za njegov umetnički rad. On paradoksalno spaja svoja iskustva polaznika Vojne škole i studenta Akademije, gde je njegovo suočavanje sa teretom nedavne prošlosti bazirano na strategiji služenja sebi, »oslanjanje na sebe samog, kao formu umjetnosti u kojoj umjetnički rituali služe oslobađanju tijela od traume«.10

Sa druge strane, konstrukcija monumentalnog četvoroslivnog krova Branislava Nikolića nije arhitektonski objekat, jeste – ali i nije, skulptura.11 Od skulpture do socijalnog projekta, od umetnikove intervencije unutar društvene stvarnosti do društvene kritike: »Nikolićev rad takođe predstavlja i snažnu metaforu procesa društvenih transformacija u Srbiji, koje umetnik reflektuje, a koje se vezuju uz ekonomske ili prinudne migracije usled ratova devedesetih godina 20. veka, kada je taj proces bio simptom neregulisane gradnje u gradovima.«12

»Kartonska kućica« i prazan, ogroman krov bez kuće postavljeni u galerijskom prostoru progovaraju o društvenim procesima koji za svoju centralnu temu imaju »pravo na grad«.13 Grad sa njegovim brzim i uglavnom neregularnim i nepravednim promenama, rušenjima i gradnjom mimo urbanističkih planova, regulacionih okvira i zahteva i nasuprot njima, nekontrolisanom ekonomskom eksploatacijom prostora, nepoštovanjem javnog interesa i opšteg dobra – takav grad demonstrira i konstantno sprovodi prostorne politike koje podrazumevaju isključenost većine građana iz procesa promišljanja i odlučivanja o prostornom/urbanom razvoju grada.

Tako je stanovanje, elementarno ljudsko pravo na »krov nad glavom«, specifičnim mehanizmima nepravde ukinuto, a zajedno sa njim suspendovane su i osnovne društvene potrebe i neophodni/primarni/osnovni životni uslovi jednog (sve većeg?) dela stanovništva. Nikolićevi umetnički objekti iskazuju tu potrebu za integracijom i participacijom, u društvenom, političkom, ekonomskom, kulturnom i svakom drugom smislu. Neophodnost konkretnog prostora kao prostora za život iziskuje koncepte pravde i prava koji će dovesti do radikalne transformacije gradova u kojima živimo. U tom smislu, Nikolićevi umetnički objekti sekundarne arhitekture postavljaju u prvi plan pitanja prostorne pravde14 nasuprot sprovođenju segregacije, isključenosti i represije nad svima onima čija gola egzistencija, »goli život« zavisi od eksploatatorskih mehanizama (nazovi) kapitalizma.

 

Bez pitanja

Šta je savremena umetnost? Šta je savremeno? Zapitaće se Grojs15 i ne samo on. Ukoliko je sadašnjost oštećena, iskvarena, uzurpirana i zatrovana podjednako prošlošću i budućnošću, ako savremeno zapravo konstituiše sumnje, oklevanja, nesigurnosti, neodlučnost, beskrajni period odlaganja onda umetnost (počinje da) dokumentuje sadašnjost (stvarnost?) koja se ponavlja unedogled, koja je oduvek i zauvek tu.

Sadašnjost je, dakle, zastrašujuća, nepodnošljiva i nema načina da joj se pobegne zato što se ona već strovalila u budućnost. Masovna umetnička produkcija i ne tako masovna umetnička potrošnja (konzumacija?) koja karakteriše 21. vek, uzrokovana je i podržana masovnom opsednutošću društvenim i drugim internet mrežama dostupnim svima. Savremeno društvo, ukoliko je i dalje društvo spektakla, onda je to spektakl bez gledalaca (spectacle without spectators)16.

Da li se to savremena umetnost toliko raširila i namnožila da je postala haotičnom, nerazumljivom i lišenom smisla? Koliko se uopšte bavi promenama, otporima, a koliko (samo) otežava život galeristima, kustosima, muzejima, tržištu?

Da li i koji odnos savremena umetnost uspostavlja sa nama?

Koji to odnos savremenost uspostavlja sa nama?

Kolika je moć umetnosti danas?

»Da li je i na koji način savremena umetnost u stanju da utiče na svet u kojem živimo?«17

Koliko je moguća identifikacija, poistovećivanje sa i projekcija u radove savremene umetničke prakse?

Iskustvo se čini jednom od ključnih kategorija za promišljanja savremene umetnosti.

Da li je onda za razumevanje konteksta, smisla i značenja savremene umetnosti neophodno isto ili slično iskustvo? Da li to znači da deoba zajedničkog iskustva/identiteta u regionu Balkana, ali i šireg istočnoevropskog socijalno-političkog, etičkog, ekonomskog, geografskog i kulturnog konteksta, predstavlja osnov za prostor razumevanja, mesto identifikacije, ali i dvostruke, višestruke artikulacije razlika?

Kada u savremenoj umetničkoj praksi umesto umetničke poetike prepoznamo umetničku politiku, to jest politiku umetničkog rada (politika shvaćena kao delovanje) – da li onda možemo govoriti o (ne) posrednom, iskrenom i objektivnom odnosu prema istinitosti i/ili stvarnosti? Retorike istine se dakako razlikuju, kao i strategije autentičnosti, ali, da li nam je potrebna umetnost koja testira granice između istine i stvarnosti ili umetnost koja predstavlja polje za ličnu odgovornost?

 

Kontekst savremene umetnosti uvezan sa kontekstima života predstavlja prostor ispunjen politikom i ideologijom, društvenim odnosima proizvodnje, reprodukcije, eksploatacije, dominacije i potčinjavanja – on je ujedno i prostor za borbu, oslobođenje, emancipaciju…18

Po izboru Oksfordskih rečnika za 2016. reč godine bila je posttruth19. U slobodnom prevodu postistina, označava ili se odnosi na

okolnosti u kojima objektivne činjenice imaju manje uticaja u oblikovanju javnog mnjenja od pozivanja na emocije i lična uverenja. Primenimo li ga u/na paradigmi savremene umetnosti, ovaj pojam, čini se, omogućava jednostavne odgovore. Pitanja o tome šta je za nas (savremeno) umetničko delo i koji smisao u njemu nalazimo – zavisiće od nas samih. Mi smo centar (tog) umetničkog dela!20 Put do savremene umetnosti vodi kroz lični doživljaj stvarnosti i istine/istinosti, kroz naše iskustvo umetnosti, preko (ili ispod) granica našeg i vidokruga umetnika. Krčenje vlastitog puta kroz savremenu umetnost istovremeno dovodi (ili možda ne) i do transformacije nas, subjektivnih posmatrača – ali i samog umetničkog rada kao produkta savremenosti. Stoga, Grojsovo inicijalno pitanje o istini (u) umetnosti može biti shvaćeno kao ispoljavanje mogućnosti, s jedne, i ograničenja pojedinca (umetnika i posmatrača) u savremenom svetu, sa druge strane – što nas, na kraju, vraća na početak.

 

Fusnote

1. Briski Uzelac, Sonja. »Eksploatacija konteksta ili o dekonstrukciji i rekonstrukciji identiteta«, u: I Serve Art, Akademija umjetnosti Univerziteta u Banja Luci, Banja Luka, oktobar 2006 – jul 2007.

2. Briski Uzelac, Sonja. »Recenzija rukopisa ’U službi umjetnosti‚« u: Mladen Miljanović, U službi umjetnosti, Besjeda, Banja Luka, 2010.

3. Boris Groys, »Comrades of Time«, e-flux Journal #11 – December 2009 (http://www.e-flux.com/journal/11/61345/comrades-of-time/)

4. Groys, Boris. »The Truth of Art«, u: e-flux journal #71 – March 2016, (http://www.e-flux.com/journal/71/, http://www.e-flux.com/journal/71/60513/the-truth-of-art/)

5. Dimitrijević, Branislav. Krov nad glavom, 26 .3. 2016. (http://pescanik.net/krov-nad-glavom/)

6. Erić, Zoran. »Superstructure«, u: Branislav Nikolić: Superstructure, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 26. 2. – 4. 4. 2016.

7. Harvey, David. »Pravo na grad«, Slobodni Filozofski, 24. siječnja 2010. (http://slobodnifilozofski.com/2010/01/david-harvey-pravo-na-grad.htm)

8. Katz, Marisa Mazria. »Intervening in the Future: A Conversation with Mladen Miljanović«, u: Creative Time Reports, New York, September 10, 2015. (http://creativetimereports.org/2015/09/10/intervening-inthe-future-mladen-miljanovic/)

9. Lefebvre, Henri. »Pravo na grad«, u: Leonardo Kovačević, Tomislav Medak i dr. (Ur.), Operacija: Grad. Priručnik za život u neoliberalnoj stvarnosti, Savez za centar za nezavisnu kulturu i mlade, Multimedijalni institut, Platforma 9,81 – Institut za istraživanja u arhitekturi, BLOK – Lokalna baza za osvježavanje kulture, SU Klubtura / Clubture, Zagreb, 2008, 16–29.

10. Malik, Suhail. Reason to Destroy Contemporary Art, Spike Art Magazine,#37, Berlin, Autumn 2013. (http://www.spikeartmagazine.com/en/articles/reason-destroy-contemporary-art)

11. Miljanović, Mladen. »Tijelo – U službi umjetnosti«, u: Mladen Miljanović, U službi umjetnosti, Besjeda, Banja Luka, 2010, 38.

12. Miljanović, Mladen. »Služim umjetnosti«, u: I Serve Art, Akademija umjetnosti Univerziteta u Banja Luci, Banja Luka, oktobar 2006 – jul 2007.

13. Nikolić, Branislav / Sekundarna arhitektura, u: Razgovori, Razgovor vodio Žolt Kovač, 24. 12. 2013. (http://www.supervizuelna.com/razgovori-branislav-nikolic-sekundarna-arhitektura/)

14. Soja, Edward. Thirdspace. Journeys to Los Angeles and Other Real-and-Imagined Places, Blackwell Publishers, Oxford, 1996, 68.

15. Soja, Edward. Seeking Spatial Justice, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2010, 5-6.

 

Literatura

1. Boris Groys, The Truth of Art, u: e-flux journal #71 – March 2016, http://www.e-flux.com/journal/71/60513/the-truth-of-art/

2. http://www.zentmagazine.com/zent/nepodnosljiva-sadasnjost/

3. Marisa Mazria Katz, »Intervening in the Future: A Conversation with Mladen Miljanović«, u: Creative Time Reports, New York, September 10, 2015. (http://creativetimereports.org/2015/09/10/intervening-in-the-future-mladenmiljanovic/)

4. »Boban Mladenović je momak koji ceo život živi po slam naseljima oko Beograda. Ima porodicu, ženu i četiri preslatke ćerke i preživljava tako što skuplja karton i druge materijale po kontejnerima i prodaje ih na otpadu. Bavi se reciklažom. Od oca je naučio da pravi ovakve barake, ali ne samo to. Zna da napravi i kuću od nabijene zemlje, razume se u elektriku, metal i još neke zanate. Vrlo je vešt i kreativan, vedrog je duha i vredan. Zaista, da sam mogao da nađem boljeg saradnika teško da bih ga našao.« Branislav Nikolić / Sekundarna arhitektura, u: Razgovori, 24. 12. 2013, Razgovor vodio Žolt Kovač, http://www.supervizuelna.com/razgovori-branislav-nikolic-sekundarna-arhitektura/.

5. Učesnici okruglog stola bili su: dr Vladimir Macura, urbanista, Boris Žerjava, arhitekta koji radi u OEBS-u na projektima unapređenja slam naselja, Milorad Mladenović, umetnik i arhitekta, Čedomila Marinković, istoričarka umetnosti, Boban Mladenović i Branislav Nikolić.

6. Zoran Erić, »Superstructure«, u: Branislav Nikolić: Superstructure, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 26. 2 – 4. 4. 2016, 5.

7. Boban Mladenović je nedugo nakon održavanja izložbe u Salonu MSUB tragično nastradao: http://www.blic.rs/vesti/beograd/umetnici-skupljaju-pomoc-za-porodicu-tragicno-nastradalog-arhitekte/hpk9t4w

8. Mladen Miljanović, »Tijelo – U službi umjetnosti«, u: Mladen Miljanović, U službi umjetnosti, Besjeda, Banja Luka, 2010, 38

9. Videti: Mladen Miljanović, »Služim umjetnosti«, u: I Serve Art, Akademija umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, Banjaluka, oktobar 2006 – jul 2007.

10. Briski Uzelac, Sonja, »Recenzija rukopisa Mladena Miljanovića U službi umjetnosti‚« u: Mladen Miljanović, U službi umjetnosti, Besjeda, Banjaluka 2010.

11. »…[On] nije arhitektonski objekat; njega na način na koji je institucionalizovan u jednoj prestižnoj galeriji moramo pre da tretiramo kao skulpturu, i to, kako rekosmo, najveću ikad izloženu u njoj. S druge strane, ovo nije skulptura, bar ne na način na koji se ona i dalje doživljava u formalnom umetničkom obrazovanju, a nije ni instalacija (jer se ne bavi relacijama), pa se delotvorno nameće da je nazovemo konstrukcijom. Rad je dakle konstrukcija jednog četvoroslivnog krova koji stoji na podu galerije i zauzima gotovo čitav njen prostor, tek dovoljno da posetilac može da je čitavu obiđe.« Branislav Dimitrijević, Krov nad glavom, 26. 3. 2016. http://pescanik.net/krov-nad-glavom/

12. Zoran Erić, n. d., 11.

13. O pravu na grad u: Lefebvre, Henri, »Pravo na grad«, u: Leonardo Kovačević, Tomislav Medak i dr. (ur.), Operacija: Grad. Priručnik za život u neoliberalnoj stvarnosti, Savez za centar za nezavisnu kulturu i mlade, Multimedijalni institut, Platforma 9,81 – Institut za istraživanja u arhitekturi, BLOK – Lokalna baza za osvježavanje kulture, SU Klubtura / Clubture, Zagreb, 2008, 16–29; takođe u: Harvey, David, »Pravo na grad«, Slobodni Filozofski, 24. siječnja 2010. http://slobodnifilozofski.com/2010/01/david-harvey-pravo-na-grad.html

14. O prostornoj pravdi: Soja, Edward, Seeking Spatial Justice, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2010, 5–6.

15. Boris Groys, Comrades of Time, u: e-flux Journal #11 – December 2009. (http://www.e-flux.com/journal/11/61345/comrades-of-time/)

16. B. Groys, The Truth of Art, n.d.

17. Isto.

18. Edward Soja, Thirdspace. Journeys to Los Angeles and Other Real-and-Imagined Places, Blackwell Publishers, Oxford, 1996, 68.

19. Videti: Oxford Dictionaries https://en.oxforddictionaries.com/definition/post-truth)

20. Suhail Malik, Reason to Destroy Contemporary Art, Spike Art Magazine,#37, Berlin, Autumn 2013. (http://www.spikeartmagazine.com/en/articles/reasondestroy-contemporary-art)