Zoran Erić, Superstructure

 

O nazivu izložbe

Termin superstructure na engleskom jeziku sadrži nekoliko nivoa značenja iz različitih rakursa koji ukazuju na slojevitost umetničkih referenci u radu Branislava Nikolića.1 Prevashodno se može prevesti kao nadogradnja u arhitektonskom vokabularu, odnosno kao deo zgrade ili neke druge strukture iznad temelja. Apstraktnija konotacija termina predstavlja fizičku ili konceptualnu strukturu razvijenu iz osnovne forme. Konačno, diskurzivno značenje koje je takođe relevantno za umetnički prosede u kome Nikolić deluje je marksistička teorija, gde su ideologije ili institucije društva viđene kao nadgradnja bazičnih procesa i direktnih društvenih odnosa materijalne proizvodnje i ekonomije. Metodologija umetničkog rada Branislava Nikolića umrežena je sa svim pomenutim značenjskim nivoima reči superstructure te se ovaj termin nametnuo kao zahvalno višeznačenjsko polazište za analizu umetnikovog rada i konkretnog projekta izvedenog u Salonu Muzeja savremene umetnosti.

 

O metodologiji rada – sekundarna arhitektura

Ključni impuls za razvoj specifične metodologije rada, oličene u sakupljanju odbačenih elemenata arhitekture, enterijera stanova, nameštaja i drvne građe i njihova ponovna upotreba u umetničkom procesu i izgradnji umetničkih proizvoda, po iskazu samog umetnika, desio se tokom njegovog boravka na postdiplomskim studijama u Holandiji.2 Umesto da se fokusira na rad u ateljeu u mediju slikarstva, Nikolić se opredelio za sistematično „opipavanje pulsa grada” i prateći procese urbanih transformacija u različitim kvartovima i dinamiku gradskog života, pronašao je temu, resurse i konkretan materijal koji će da pretoči u svoje radove. Osmišljeni kao objekti, skuplture ili instalacije, ti radovi u svojoj materijalizaciji uključuju elemente urbanog života, ali i sadrže intimne porodične naracije i istorije koje bivaju izbačene u javni prostor, na ulicu, u kontejnere, da bi ih umetnik ponovo upisao i inkorporirao u svoj rad.

Sledeći značajan korak u razvoju takvog umetničkog opredeljenja za Nikolića je predstavljao projekat i metodološki pristup okarakterisan sintagmom „sekundarna arhitektura” koja označava ekonomiju sakupljanja i recikliranja materijala specifičnu za izgradnju „kartonskih kuća” u romskim naseljima. Ovim procesom, uz specifičan graditeljski postupak i zanatske veštine saradnika na projektu Bobana Mladenovića,3 Nikolić je umeće pravljenja „krova nad glavom” i osnovnog egzistencijalnog rešenja za brojne romske porodice pretočio u seriju umetničkih radova arhitektonskih oblika sa snažnom društvenom porukom o „pravu na grad”4 i elementarne životne uslove svih društvenih grupacija, a posebno onih najugroženijih.

 

Oprostorenje koncepta

Projektom koncipiranim za Salon MSU Branislav Nikolić sumira sve prethodne reference i dodaje im novu dimenziju oprostorenja i uklapanja u konkretan arhitektonski prostor galerije sa svim njegovim elementima. Svojim dimenzijama rad u potpunosti „okupira” galeriju i pretvara njene elemente, poput stubova, u dimnjake koji štrče iz strukture krova na četiri vode. S druge strane, krovna struktura/nadogradnja izgrađena u prostoru galerije lišena njoj inherentne utilitarnosti, postaje umetnički objekt, skulptura monumentalnih razmera ali i ograničenog trajanja jer će se po završetku izložbe u potpunosti demontirati i vratiti u proces cirkulacije i recirkulacije na gradskim deponijama i nanovo upotrebljavati u procesima izgradnji „kartonskih kuća”. U tehnološkom smislu, finalni proizvod rada odlikuje kombinovanje jednostavnih zanatskih postupaka izgradnje privremenih objekata, kućica u romskim naseljima ili pak nadogradnji sa slikarskim i vajarskim postupkom umetnika upisanim kroz način na koji se gradi, sklapa i ukraja veliki kolaž od raznobojnih trošnih i odbačenih elemenata. Poput saradnje sa Bobanom Mladenovićem koji je, prateći koncept samog umetnika, u velikoj meri samostalno izvodio radove, i sada je saradnja s tehničkim timom MSU stvorila radnu dinamiku gde svi akteri ravnopravno učestvuju u procesu kreiranja i izgradnje rada. Posebno bitan aspekt ovog rada je ideja interaktivnosti, poziv publici da se i bukvalno popne na krov i sagleda rad iz te vizure koja najbolje otkriva arhitektonske i građevinske postupke neophodne za njegovu izradu. Pogled s vrha krova ističe celinu, jedinstvenost i arhitektonsko-skulpturalnu monolitnost rada naspram izdvajanja svih pojedinačnih elemenata i detalja koji ga tvore, što otvara novi ugao percipiranja rada.

 

Kolaž kao hronika gradskog života

Drugi aspekt, čije su polazište detalji i elementi koji tvore rad a ne njegova celina, očitava se kroz akcenat koji umetnik stavlja na kolažni likovni postupak kojim stvara novu složenu priču od brojnih preživljenih i odbačenih porodičnih istorija stanovanja, odrastanja u različitim periodima skorije istorije Beograda. Takav narativ prati posebna estetika enterijera, vrata stanova, poštanskih sandučića i ostalih upotrebljenih efemernih i potrošnih elemenata. Umetnik želi ponovo da otkrije i istakne životnost tih elemenata kroz izradu potpuno novog rada čime oni dobijaju novu upotrebnu vrednost, ovoga puta u svetu umetnosti. Na taj način rad postaje i svojevrsna hronika gradskog života u stanovima, prikazana ogoljeno, u svom trošnom stanju u kakvom je i zatečena, bez sentimentalnosti prema intimnim pričama skrivenim u svakom od nađenih predmeta. Zato se i interaktivnost s publikom svodi na mogućnost kretanja, penjanja po samom radu – krovu, ali ne i ulazak u njegovu unutrašnjost kroz brojna zatvorena vrata iza kojih se na simboličkom nivou kriju sve nataložene i impregnirane privatne istorije stanovanja vidljive u svojoj fragmentisanosti na samoj površini.

 

Skeniranje društvenih procesa

Nikolićev rad takođe predstavlja i snažnu metaforu procesa društvenih transformacija u Srbiji koje umetnik reflektuje a koje se vezuju za ekonomske ili prinudne migracije usled ratova devedesetih godina XX veka, kada je taj proces bio simptom neregulisane gradnje u gradovima. Iako se nadogradnje, kako umetnik ističe, često doživljavaju kao „arhitektonska pošast” koja prožima urbano tkivo, neminovno ih je takođe sagledati u širem društvenoekonomskom kontekstu vezanom za pomenute procese migracija. Takođe, od presudne važnosti je prelazak iz socijalističkog društva – u kom je ideja društvenog stanovanja bila značajna5 – preko specifičnog vida privatizacije u vreme režima Slobodana Miloševića, u oblik neoliberalnog, predatorskog kapitalizma u današnjoj Srbiji. Još jedan od bitnih procesa je i ekonomsko slabljenje sela na uštrb centralizacije moći u gradovima što nameće sve veću potrebu za novim stanovima i životnim prostorom populacije koja se sliva u gradove u potrazi za poslom. Od nedavno su novi talasi migracija postali globalni „problem” koji je u žiži lokalne javnosti jer je Srbija jedan od magistralnih puteva tranzita izbeglica iz ratom razrušenih zemalja Bliskog istoka. Iz vizure miliona ljudi koji se kreću ka zapadu i severu Evrope, krov postaje sinonim za izgubljeni dom. Nikolićev rad tako govori o fenomenu različitih ekonomija u procesima gradnje, „divlje gradnje” ili nadogradnje stambenih objekata. U lokalnom kontekstu, granice između ovih termina svode se samo na ekonomski i politički status „naručilaca poslova”. Suštastvena je razlika ukoliko su u pitanju državno inicirani projekti gradnje, mimo svih zakonskih i urbanističkih regulativa za koje se intervencionizmom političkih elita državnog aparata potom pribavljaju neophodna pravna rešenja i dozvole, ili čitavi delovi grada gde „divlja gradnja” i nadogradnja postaju elementarni način obezbeđivanja egzistencije i boravišta brojnih porodica. Zajednički imenitelj i jednog i drugog pomenutog procesa koji proizvodi urbani ali i društveni prostor je nepoštovanje Generalnog urbanističkog plana koji uvodi mehanizme regulacije i stručno osmišljene strategije u procese urbanih transformacija. Međutim, ovako idealan scenarij poslednjih decenija se od vrha piramide vlasti nadole nikada nije ni poštovao, procesi gradnje prepušteni su simptomu koji je okarakterisan kao urbani feudalizam u kom kapital ne poznaje i ne priznaje bilo kakve regulacije procesa gradnje. U takvom sistemu, nepoštovanje istih propisa od strane građana pre se može doživeti kao borba za prostornu pravdu6 jer je njihova egzistencija ugrožena logikom profita političke elite i urbanih feudalista koji lako brišu čitava naselja zarad svojih interesa. Iz takve perspektive, simbolični značaj krova u radu Branislava Nikolića predstavlja univerzalnu sliku doma na koji svaki pojedinac ima pravo i kome teži.

 

Napomene:

1 http://www.thefreedictionary.com/superstructure

2 Izjava umetika u intervjuu za veb časopis Supervizuelna (http://www.supervizuelna.com/razgovori-branislav-nikolic-sekundarna-arhitektura/)

3 Za potrebe projekta Sekundarna arhitektura Nikolić je angažovao Bobana Mladenovića, koji slovi za najboljeg samoukog „arhitektu” i graditelja romskih kuća, s kojim je ostvario dugoročnu saradnju.

4 Poznati termin i istoimena studija Pravo na grad francuskog filozofa Anri Lefevra predstavlja kritiku kapitalističkih odnosa u proizvodnji društvenog prostora. Lefevr se zalagao za aktivno uključivanje građana u donošenje odluka o urbanom razvoju a ne za sprovođenje logike kapitala u procesima društveno-prostornih transformacija.
Vidi: Lefebvre, Henri, Le Droit à la ville, Paris: Anthropos (2nd ed.); Paris: Ed. du Seuil, Collection „Points”, 1968. Detaljnije o Lefevrovoj teoriji novog ubanizma vidi na primer u: Lefebvre, Henri, Writing on Cities. Oxford UK: Blackwell, 1995.

5 O ovom problemu detaljnije u tekstu Erić, Zoran, „‘Urban Feudalism’ of New Belgrade: The Case of Belville Housing Block”, u Andrea Phillips & Fulya Erdemci (ur.) Actors, Agents and Attendants — Social Housing–Housing the Social: Art, Property and Spatial Justice, SKOR Foundation for Art and Public Domain, Sternberg Press, Berlin, Amsterdam 2012. str. 343–358.

6 Termin geografa Edvarda Soje elaboriran u istoimenoj knjizi: Soja, Edward, Seeking Spatial Justice. Minneapolis: University of Minnesota Press, 2010. Soja se nadovezuje na ideje Lefevra i Dejvida Harvija čiji termin društvene pravde razvija u svojoj teoriji u koncept prostorne pravde. Na brojnim primerima on analizira kako se borba za prava građana dešava u fizičkom prostoru (naravno društveno proizvedenom i uslovljenom) gde se najviše i primećuju „prostorna nepravda”, segregacija i marginalizacija određenih društvenih grupacija. Ideja prostorne pravde se po Soji bazira na ravnopravnoj raspodeli prostora i svih društvenih resursa, kao i na obezbeđivanju i pružanju jednakih šansi svim građanima da te resurse koriste.