Đorđe Stanojević, Branislav Nikolić ili kako konstruisati umetnost, 2024.
Umetnost koja liči na umetnost nije umetnost. Ove činjenice umetnici postanu svesni tek posle dugogodišnjeg školovanja, brojnih realizovanih serija radova u različitim medijima i, pre svega, stečenog životnog iskustva. Ono im kazuje da je delo samo dokumentacija etike i načina života stvaraoca. Ukoliko umetničko delo ima bilo koju zadnju nameru – da impresionira, da vlada, da bude od koristi ili makar da liči na umetnost, ono se pretvara u mentalno zagađenje ili kič.
Brana Nikolić živi svoje crteže i objekte. Oni su pronađeni u njegovoj ulici i imaju miris farbi našeg detinjstva. Njihovo obličje je trag vremena u kojem smo živeli i identitet kulture življenja jednog prostora. On u odbačenim materijalima prepoznaje sadržaj. Kada u nečemu prepoznate svoj sadržaj, sve ostalo je lako, sve postaje igra. Sigurni smo da smo svoji na svome i možemo pustititi našim sinapsama da kreiraju potpuno nove konstrukte, koji su mahom iznenađenja i nama samima. Ti kreativni konstrukti od pronađenog i prepoznatog materijala čine umetnička dela Branislava Nikolića.
Ona veoma često liče na igračke, na tek smišljene šale jednog Šapčanina. “Jedino sam bio živ kada sam se glupirao”, govorio je Duško Radović. Brana je kao dete siguran u svoju igru. Siguran je zato što je pronašao i prepoznao svoje materijale. S tim poverenjem njegova mašta stvara potpuno nove spojeve kao potkonstrukcije njegovih radova. Ove potkonstrukcije često imaju otvorenu strukturu, jer je proces razmišljanja Branislava Nikolića mnogo važniji od završenog dela.
Kada uđete u njegov atelje, prvo što vas privuče su tragovi ovakvog načina razmišljanja. Svuda su veliki lenjiri, šestari, ubodne testere, planovi i stege. U takvom okruženju, korak po korak, materijal ga sam navodi na novi konstrukt i onda nastaje “nešto”. Ali to “nešto” samo po sebi nije toliko bitno koliko je bitno kako je ono nastalo. Dok gledate u delo, umetnik vas lagano uvlači u kreativni proces njegovog nastanka. Pričali smo o tome da to galeristi baš i ne vole. Bolje je imati sigurnu “robu”. Ali šta je, tu je, Brana je uvek bio disident i nije se dao iznenaditi ovakvim zahtevima. Jako je zanimljivo da je, bez obzira na svoj “pankerski” pristup, prisutan u mnogim muzejima i javnim i privatnim kolekcijama.
Njegove sveske sa crtežima su tek čarolija. To su dnevni zapisi sveta koji nas okružuje. Oblaci, kuće, fabrike… Na samom crtežu se dešava uvek neko iznenađenje. Dok vuče liniju njegov duh smišlja trista čudesa. Linija teče, transformiše se u hodu u beskrajni niz novih ideja. Odjednom postaje crkva ili džamija, pretvara se u radijator i sve to postaje predložak za novu skulpturu. Važno je crtati svakog dana, jer to je radost koja nas odvodi na neverovatna putovanja. Na tim Braninim putovanjima nema zaključaka. On uvek ide dalje, jer je njegova jedina potreba, potreba za igrom.
Ipak, Branislav želi da komunicira sa publikom. Ali kako biti komunikativan u svetu koji je potpuno besmislen? Pa šalom, naravno! Van Gog je jednom rekao da svako delo na kraju mora imati osmeh. Sevne nova ideja, kao novi vic i sve krene. Brana traži najlakši način da svoju ideju realizuje. Tako dolazimo do igre njegovih otvorenih strukura–konstrukcija. Te otvorene strukture mišljenja i konstruisanja u realizaciji umetničkog dela se čine kao čarobni svet u koji nas on uvodi. Bilo da je to na kraju crkva–radijator, ispovedaonica ili oborena kupola, sve deluje lako, kao šala.
Ali na kakva nas promišljanja navodi naizgled pitko i šaljivo delo? I kako je zapravo sve to konstruisano i realizovano? To je umeće samo Branislava Nikolića.
Đorđe Stanojević, umetnik