Đorđe Stanojević, Branislav Nikolić ili kako konstruisati umetnost, 2024.
Umetnost koja liči na umetnost nije umetnost. Ove činjenice umetnici postanu svesni tek posle dugogodišnjeg školovanja, brojnih realizovanih serija radova u različitim medijima i, pre svega, stečenog životnog iskustva. Ono im kazuje da je delo samo dokumentacija etike i načina života stvaraoca. Ukoliko umetničko delo ima bilo koju zadnju nameru – da impresionira, da vlada, da bude od koristi ili makar da liči na umetnost, ono se pretvara u mentalno zagađenje ili kič.
Brana Nikolić živi svoje crteže i objekte. Oni su pronađeni u njegovoj ulici i imaju miris farbi našeg detinjstva. Njihovo obličje je trag vremena u kojem smo živeli i identitet kulture življenja jednog prostora. On u odbačenim materijalima prepoznaje sadržaj. Kada u nečemu prepoznate svoj sadržaj, sve ostalo je lako, sve postaje igra. Sigurni smo da smo svoji na svome i možemo pustititi našim sinapsama da kreiraju potpuno nove konstrukte, koji su mahom iznenađenja i nama samima. Ti kreativni konstrukti od pronađenog i prepoznatog materijala čine umetnička dela Branislava Nikolića.
Ona veoma često liče na igračke, na tek smišljene šale jednog Šapčanina. “Jedino sam bio živ kada sam se glupirao”, govorio je Duško Radović. Brana je kao dete siguran u svoju igru. Siguran je zato što je pronašao i prepoznao svoje materijale. S tim poverenjem njegova mašta stvara potpuno nove spojeve kao potkonstrukcije njegovih radova. Ove potkonstrukcije često imaju otvorenu strukturu, jer je proces razmišljanja Branislava Nikolića mnogo važniji od završenog dela.
Kada uđete u njegov atelje, prvo što vas privuče su tragovi ovakvog načina razmišljanja. Svuda su veliki lenjiri, šestari, ubodne testere, planovi i stege. U takvom okruženju, korak po korak, materijal ga sam navodi na novi konstrukt i onda nastaje “nešto”. Ali to “nešto” samo po sebi nije toliko bitno koliko je bitno kako je ono nastalo. Dok gledate u delo, umetnik vas lagano uvlači u kreativni proces njegovog nastanka. Pričali smo o tome da to galeristi baš i ne vole. Bolje je imati sigurnu “robu”. Ali šta je, tu je, Brana je uvek bio disident i nije se dao iznenaditi ovakvim zahtevima. Jako je zanimljivo da je, bez obzira na svoj “pankerski” pristup, prisutan u mnogim muzejima i javnim i privatnim kolekcijama.
Njegove sveske sa crtežima su tek čarolija. To su dnevni zapisi sveta koji nas okružuje. Oblaci, kuće, fabrike… Na samom crtežu se dešava uvek neko iznenađenje. Dok vuče liniju njegov duh smišlja trista čudesa. Linija teče, transformiše se u hodu u beskrajni niz novih ideja. Odjednom postaje crkva ili džamija, pretvara se u radijator i sve to postaje predložak za novu skulpturu. Važno je crtati svakog dana, jer to je radost koja nas odvodi na neverovatna putovanja. Na tim Braninim putovanjima nema zaključaka. On uvek ide dalje, jer je njegova jedina potreba, potreba za igrom.
Ipak, Branislav želi da komunicira sa publikom. Ali kako biti komunikativan u svetu koji je potpuno besmislen? Pa šalom, naravno! Van Gog je jednom rekao da svako delo na kraju mora imati osmeh. Sevne nova ideja, kao novi vic i sve krene. Brana traži najlakši način da svoju ideju realizuje. Tako dolazimo do igre njegovih otvorenih strukura–konstrukcija. Te otvorene strukture mišljenja i konstruisanja u realizaciji umetničkog dela se čine kao čarobni svet u koji nas on uvodi. Bilo da je to na kraju crkva–radijator, ispovedaonica ili oborena kupola, sve deluje lako, kao šala.
Ali na kakva nas promišljanja navodi naizgled pitko i šaljivo delo? I kako je zapravo sve to konstruisano i realizovano? To je umeće samo Branislava Nikolića.
Đorđe Stanojević, umetnik
Sonja Jankov, Mobilnost arhitekture, 2022.
Sintagma mobilnost arhitekture zvuči skoro kao oksimoron jer je prvo što nam pada na pamet, kada je arhitektura u pitanju, upravo njena statičnost i masivna jedinstvenost na određenom mestu. Arhitektura je,međutim, mnogo širi pojam od samih građevina koje nas okružuju i kroz koje se krećemo. Arhitektura obuhvata ili je obuhvaćena širim društvenim planovima, politikama stanovanja i javnih sadržaja, odnosima između potreba i raspoloživih sredstava i prostora, etičkim i ideološkim načelima; ona omogućava emancipaciju, nove forme društvenosti, ona komunicira identitete, ideje i ideologije. Sve te kontekstualne odrednice iz kojih arhitektura nastaje i koje ona omogućava, migratorne su prirode i društva su ih najčešće ili nasleđivala ili patentirala i implementirala na različite lokacije. Uzmimo za primer priuštivo masovno stanovanje koje se pojavilo sa razvojem radničke klase i arhitekturu koja je nastala za te potrebe u mnogim zemljama sveta. Ili, kao drugi primer, standard koji hotel svojim sadržajem i karakteristikama mora da ispunjava da bi dobio status hotela sa pet zvezdica, bilo gde da je u svetu.
Osim što je mobilna putem internacionalnih standardizovanih programa po kojima se gradi, arhitektura je mobilna i putem svojih oblikovnih karakteristika, koje nisu nužno u vezi sa funkcijom, tako da smo svedoci ekspanzije neo-stilova i imitacija antičkih kapitela na najraznovrsnijim građevinama. Međutim, arhitektura je takođe mobilna i svojom migracijom u savremenu umetnost. Umetnička praksa Branislava Nikolića dobar je primer kako i zašto arhitektura migrira u drugu disciplinu, i to upravo u savremenu umetnost. Da bi inicirao ili analizirao migraciju svega onoga što arhitektura predstavlja i što je predstavljeno njome, Nikolić iz diskursa arhitekture ‘pozajmljuje’ dva metoda prezentacije – formu modela i formu prototipa.
Modeli u arhitekturi imaju kratkotrajnu funkciju i potrošne su prirode jer su povezani sa razvojem ideja i specifičan su test preko kojeg se ideje usavršavaju ili odbacuju. Kada ispune svoju funkciju modeli se najčešće odbacuju i uništavaju. Bivajući specifična prostorna osnova koja potpomaže bolje zamišljanje svega onoga što građevina treba da predstavlja, modeli, čak i kada su izrađeni u punoj razmeri, imaju samo prostorne, ali ne i funkcionalne karakteristike građevine, kao što su vodovodno-kanalizacioni sistem, električne instalacije, izolacija, itd. Za razliku od modela, protopi su unikatni proizvodi sa svim svojim funkcijama, napravljeni kako bi zaživeli u serijskoj proizvodnji i stigli do tržišta i korisnika, kao što su na primer to bili prvi stambeni blokovi izgrađeni upotrebom prefabrikovanog konstruktivnog sistema IMS (žeželj, 1957). Obe forme prezentacije, dakle, vrlo realistično predstavljaju objekat koji treba da se realizuje, ali je razlika u njihovoj funkcionalnosti. Kako je umetnost po sebi upotrebno nefunkcionalna, postavlja se pitanje zašto Nikolić koristi obe ove forme – i formu arhitektonskog modela, kao nečeg praznog, privremenog, upotrebno nefunkcionalnog, i formu prototipa, kao gotovog funkcionalnog proizvoda koji se može masovno proizvoditi.
Radovi u kojima Nikolić upotrebljava formu modela u manjoj ili punoj razmeri su If the hat fits the suit (2016), Your room (2017), Plava fabrika (2019/20) i Naseljeno mesto (2020). U pitanju si radovi koji koriste modele po uzoru na realne arhitektonske objekte (napušteni komunistički memorijalni objekat u Tirani koji je vremenom postao sajam i prostor za različite kulturne aktivnosti), zatim po uzoru na opštu tipologiju sobe, ali i po uzoru na piktograme i ikoničke znake. Tako Plava fabrika evocira brojne šabačke promotivne materijale i suvenire koji su imali na sebi piktogram fabrike, kako bi odrazili industrijski identitet grada i stvorili sliku koja je ostala duboko urezana u kolektivno sećanje iako Šabac nije više primarno industrijski grad. Naseljeno mesto, pak, tematizuje saobraćajni znak za naseljeno mesto, i ukazuje da je srpska verzija ovog piktograma koji najavljuje svu arhitekturu jednog podneblja u stvari modifikovana nemačka verzija.
Za razliku od ovih radova, imamo i one koji preuzimaju formu prototipa, te se Katedrala (2012) i Ispovedaonica (2018) pojavljuju kao gotovi, upotrebni objekti/proizvodi – kao funkcionalni pokretni radijator u obliku gotske katedrale i kao ispovedaonica od recikliranog drveta.
Pored toga, u Nikolićevom opusu nalazimo i radove koji bi se mogli klasifikovati i kao modeli i kao protipi, to jest kao naizgled upotrebni objekti koji imaju oblik arhitektonskog modela. Najupečatljiviji primeri toga su radovi Sekundarna arhitektura (2013, realizovan sa Bobanom Mladenovićem) i Convertible (2019). Reč je o gotovoj kući od bačenih materijala, koja svedoči o snalaženju zarad preživljavanja i o sposobnosti recikliranja bačenih materijala da bi se obezbedio krov nad glavom svojoj porodici, i o specifičnom objektu koji izgleda kao komad nameštaja, a koji dobija odlike džamije, katedrale ili fabrike u zavisnosti od toga koji mu se toranj stavi. Kombinovanjem forme modela i prototipa u svojoj umetničkoj praksi, Nikolić ukazuje na različite tipove mobilnosti arhitekture, te u njegovim radovima vidimo piramidu iz Albanije, ispovedaonicu koja je od inicijalne ideje u Gracu, preko Rijeke i Novog Sada nastavila svoj put u druge gradove, a tu je i specifično posrbljavanje nemačkog piktograma za naseljeno mesto.
U Nikolićevim radovima, motivi fabrike, kuće, katedrale, džamije i mauzoleja sa crvenom petokrakom postaju univerzalne metafore proizvodnje, zajednice, nematerijalnog, uzaludnih ratova, prolaznosti ideologije. Korišćenjem odbačenih materijala i forme arhitektonskog modela kao efemernog objekta, Nikolić ukazuje na nepostojanu prirodu svega onoga što arhitektura predstavlja – industrije, nacionalno-verskih identiteta, društveno-političkih konteksta u kojima arhitektura nastaje, ekonomskih prilika koje je grade. Sa druge strane, odabirom forme prototipa, kao uzorka po kojem se nov patent stavlja u masovnu proizvodnju, Nikolić ukazuje da svo to nasleđe nije prolazno, odbačeno i statično u prošlosti, već da može koristiti budućim generacijama u novoj (recikliranoj) formi, postajući time mobilno i kroz vreme, a ne samo kroz prostor.
Sonja Jankov,
nezavisna kustoskinja
Ksenija Marinković, Mogući uticaj predmeta na ljudski život, 2015.
Pisac romskog porekla, Jovan Nikolić, (sasvim slučajno prezimenjak Branislavljev), napisao je pripovetku koja nosi naziv POGUBAN UTICAJ PREDMETA NA LJUDSКI ŽIVOT. On govori o određenoj VOLJI koju predmeti, posebno elektronski i mehanički uređaji, mogu izraziti kroz interakciju sa čovekom. Stvoreni da mu služe i budu oruđa u sprovođenju i realizaciji njegovih namera i zamisli, pretvaraju se u smrtonosna tela, onda kada se prema njima odnosi sa pozicije straha i nedovoljnog poštovanja njihove predmetne prirode.
Oblici koji se tope, prožimaju, susreću, snažna uloga boje, teksture i materijalnih, taktilnih osobina predmeta, u delima Branislava Nikolića, otkriva umetnikov senzibilitet prema čulnoj stvarnosti. Međuzavisnost čoveka i predmeta je u suštini svesti o realnosti i čovekovog delovanja u okvirima te realnosti.
Pristup koji Nikolić ima u postupku kolažiranja fragmenata predmetne realnosti, bez obzira na medij kojim se izražava (slika, instalacija, skulptura), bliskiji je poetici nemačkog umetnika Кurta Švitersa, koji stvara između dva rata u okviru koncepta pod nazivom MERC, nego antiumetnosti i umetnosti avangardi. U korenu Švitersovog interesovanja za prikupljanjem starudija, nepotrebnih i bačenih objekata nalazi se potreba za umetničkim oblikovanjem a ne nužno potreba za kritičkim interpretiranjem socijalno – ekonomske stvarnosti.
Objekti – instalacije koje nose naziv Gradsko ogledalo, izrađeni od delova odbačenih predmeta koje umetnik pronalazi, sakuplja i na ovaj način koristi, predstavljaju kompozicije očiglednog umetničkog kvaliteta, gde je istrošenost predmeta koja se idetifikuje u funkciji praktične utilitarnosti istog, reinkarnirana u strukturalno svrsishodan i estetski opravdan element likovnog oblikovanja.
Čini mi se da je ovaj vid angažovanosti u umetnikovom radu, izraz njegove težnje da inicira i produbi estetsku percepciju posmatrača koji stoji pred jednim ovakvim ogledalom, kao i da ponudi mogućnost prevazilaženja straha od propadanja, otuđenosti i banalnosti ukorenjenog u materijalističkom sistemu vrednosti kojim se savremena civilizacija rukovodi, ili mu se pak opire negiranjem njegove važnosti.
Nikolić ne odbacuje vrednost predmeta već mu daje novo značenje i smisao. Na ovaj način sam pojam dobra, interpretira kroz njegov etički (u ovom smislu blizak estetskom) kvalitet nezavistan od kvaliteta krajnje koristi. Zbog toga je pogled u Nikolićevo ogledalo istovremeno pogled u drugačiju realnost, ne osuđivački, već konstruktivan i optimističan, pogled u čoveka koji je slobodan da stvara i uživa u rezultatima svoga delovanja, u jednom dobronamernom aspektu svoje ljudske prirode.
Кsenija Marinković, istoričarka umetnosti