Ksenija Marinković, Mogući uticaj predmeta na ljudski život, 2015.

Pisac romskog porekla, Jovan Nikolić, (sasvim slučajno prezimenjak Branislavljev), napisao je pripovetku koja nosi naziv POGUBAN UTICAJ PREDMETA NA LJUDSКI ŽIVOT. On  govori o određenoj VOLJI koju predmeti, posebno elektronski i mehanički uređaji, mogu izraziti kroz interakciju sa čovekom. Stvoreni da mu služe i budu oruđa u sprovođenju i realizaciji njegovih namera i zamisli, pretvaraju se u smrtonosna tela, onda kada se prema njima odnosi sa pozicije straha i nedovoljnog poštovanja njihove predmetne prirode.

Oblici koji se tope, prožimaju, susreću, snažna uloga boje, teksture i materijalnih, taktilnih osobina predmeta, u delima Branislava Nikolića, otkriva umetnikov senzibilitet prema čulnoj stvarnosti. Međuzavisnost čoveka i predmeta  je u suštini svesti o realnosti i čovekovog delovanja u okvirima te realnosti.

Pristup koji Nikolić ima u postupku kolažiranja fragmenata predmetne realnosti, bez obzira na medij kojim se izražava (slika, instalacija, skulptura), bliskiji je poetici nemačkog umetnika Кurta Švitersa, koji stvara između dva rata u okviru koncepta pod nazivom MERC, nego antiumetnosti i umetnosti avangardi. U korenu Švitersovog interesovanja za prikupljanjem starudija, nepotrebnih i bačenih objekata nalazi se potreba za umetničkim oblikovanjem a ne nužno potreba za kritičkim interpretiranjem socijalno – ekonomske stvarnosti.

Objekti – instalacije koje nose naziv Gradsko ogledalo, izrađeni od  delova odbačenih   predmeta koje umetnik pronalazi, sakuplja i na ovaj način koristi, predstavljaju  kompozicije očiglednog umetničkog kvaliteta, gde je istrošenost predmeta koja se idetifikuje  u funkciji praktične utilitarnosti istog, reinkarnirana u  strukturalno svrsishodan i estetski opravdan element likovnog oblikovanja.

Čini mi se da je ovaj vid angažovanosti u umetnikovom radu, izraz njegove težnje da inicira i produbi estetsku percepciju posmatrača koji stoji pred jednim ovakvim ogledalom, kao i da ponudi mogućnost prevazilaženja straha od propadanja, otuđenosti i banalnosti ukorenjenog u materijalističkom sistemu vrednosti kojim se savremena civilizacija rukovodi, ili mu se pak opire negiranjem njegove važnosti.

Nikolić ne odbacuje vrednost predmeta već mu daje novo značenje i  smisao. Na ovaj način sam pojam dobra, interpretira kroz njegov etički (u ovom smislu blizak estetskom) kvalitet nezavistan od kvaliteta krajnje koristi. Zbog toga je pogled u Nikolićevo ogledalo istovremeno pogled u drugačiju realnost, ne osuđivački, već konstruktivan i optimističan, pogled u čoveka koji je slobodan da stvara i uživa u rezultatima svoga delovanja, u jednom dobronamernom aspektu svoje ljudske prirode.

Кsenija Marinković, istoričarka umetnosti