Nikola Jovanović, Povodom izložbe u galeriji Prototip, Beograd, 2015
Tvoje slike meni govore sledeće: U Estetici postoje dva osnovna pristupa; jedan je subjektivistički a drugi objektivistički. Subjektivistički kaže, od prilike, da je “lepota u oku posmatrača.” Umetničko delo budi u posmatraču “bezinteresno dopadanje” (Kant) i taj estetički doživljaj je moguće formulisati u sudu: “To je lepo.” Objektivistički govori da se, suprotno prethodno rečenom, lepota (neki bi rekli “uspelost umetničkog dela”) nalazi u samom delu, odnosno objektu, u njegovoj formi, odnosno obliku, kompoziciji, boji, strukturi… Svaki od ovih elemenata ponaosob ima u sebi (intrinsično), u većoj ili manjoj meri, svojstvo lepote za koje kažemo (ukoliko je prisutno): “To je lepo.” Postoji i Hajdegerov pokušaj da objedini ova dva pristupa i on to čini u svojoj filozofiji a posebno u svom delu iz Estetike “Šumski putevi”, ali to je delo jedno od najtežih ikada i neću se baviti njime. Reći ću samo da Hajdeger smatra da zapravo ne postoji ova raspolućenost između subjekta i objekta već smo svi samim rođenjem kao dolaskom na svet zapali u taj svet i mi smo sve vreme deo tog sveta a naša subjektivna pozicija je samo predrasuda našeg umišljenog ega. Koliko god da je subjektivistički pristup plauzibilan, potkrepljen i čak se može reći – dovršen od strane Kanta, Hegela i Kročea za objektiviste on nije dovoljan. Oni traže lepotu u samom objektu i pristupaju tom zadatku metodom koju možemo nazvati naučnom. Objekt se razlaže na sastavne komponente kao što su već navedeni oblik, kompozicija, boja, struktura… Ukratko, uzme se 50 nijansi neke boje, npr. da ne bude baš sive, nek bude crvene a onda se ispitanici izlažu stimulaciji ovom bojom pa onda oni ocenjuju koju nijansu smatraju najlepšom. Isto može da se uradi kada je oblik u pitanju I tako redom. Rezultati su uvek aproksimativni, u procentima. Neće baš svi ispitanici voleti istu nijansu crvene, ali neće ni kapitalisti ili industrijalci hteti da svoj proizvod oboje u boju za koju se većina ispitanika izjasnila da im nije “izgledna”. Kada se ova čitava stvar uopšti i problematizuje, dolazimo do naše svakidašnje situacije u kojoj zahtev tržišta za određenim proizvodom (jer se danas sve može proizvesti, ali se ne može i prodati) diktira i estetske standarde. Ukoliko je predmet proizveden na proizvodnoj traci mi već možemo da anticipiramo njegove „estetske performanse“. Konačno, dolazimo do tvojih slika, jer je ovde sve vreme reč o njima. U tvojim umetničkim delima dati su motivi, objekti i matrice koji su direktno baštinjeni iz savremenog okruženja bilo da se radi o reklamama za proizvode ili o samim proizvodima. Ti ih ne uzimaš ni cele ni dovršene jer za tim ni ne postoji potreba. Preuzimaš ono što je relevantno a to su upravo oblici, boje, strukture… rečju elemente besmisla i banalnosti kojima je naš habitus pretrpan. Vraćajući ove odbegle elemente u njihove estetske jasle oni postaju ponovo relevantni. Ovi elementi su već na početku ocenjeni, prilikom ispitivanja, kao dopadljivi, ali tebi nije cilj da tako što ćeš ih vratiti tvoja umetnost bude dopadljiva. U čemu je trik? Prva i najveća stvar je što si u svojim delima uspeo da objediniš subjektivistički i objektivistički princip. Neko je u galeriji rekao „Pop art“ pa sam morao da intervenišem i ispravim. Tvoja umetnost nije Pop art; komplikovanija je i dublja. Ti doslovce uzimaš elemente objektivno procenjene da poseduju estetske kvalitete i ponovo ih vraćaš u umetnost na subjektivnu procenu. Proces izrade i realizacija su vrlo precizni i nedvosmisleni. Ima se utisak da su tvoja dela više kontemplativna i da su manje emotivno angažovana. Zato sam ti i rekao da mi tvoja dela na prvi pogled nisu jasna (i do sada jedino tvoja dela). Emotivnost u delima postoji i ona je muška i zato nije sentimentalna (kao npr. kada gledaš ili slušaš vesti i gluposti koje čuješ te toliko iznerviraju da poželiš da prebiješ nekog – Guy Code). Sam naziv izložbe „Džungla, sladoled i tačke“ otktiva tri esencijalne stvari. – „Džungla“ je medij u kojem se sve događa, pa bilo da je u pitanju etar, talasi različitih frekvencija, kablovska mreža ili WiFI, kojim putuju informacije kojima smo zatrpani; – „Sladoled“ je objekt koji je skinut sa matrice, kalupa ili modle ocenjen kao najpoželjniji, dakle: objekat o kojem je sve vreme reč; – „Tačke“ ili kako ih ti lepše nazivaš Raster su upravo i mesto i sredstvo susreta informacija sa našim sugestibilnim mozgovima pa bilo da se radi o pikselima sa ekrana ili tačkicama štamparske boje; Šta donosi tvoja umetnost? Pa, ona bi kao svaka prava umetnost mogla da donese zaceljenje tamo gde nas je ranila nepodnošljivost komfora koji smo želeli ili koji imamo, mogla bi da nas stabilizuje dok gubimo tlo ili se ne snalazimo u ovkvom životu i svetu, mogla bi da nas osvesti da smo prevareni i da svet naših želja nije više svet naših nasušnih potreba za estetskim doživljajem… Ono što me je nateralo da ti napišem par reči a što je najvažnije (po mojem mišljenju i otud moja motivacija) jeste činjenica da su me tvoja dela navela da se zapitam šta je tebe motivisalo da radiš to što radiš ako ne najbolje ono sigurno najstručnije. Kroz ovih par reči pokušavam da ti dam potvrdu da je veza između umetnika i publike uspostavljena a to je najviše što bi jedna umetnost mogla da donese. Gadamer govori da… „ukoliko neko pristupa umetnosti sa gledišta posmatrača, onda umetnost ne može da osvetli ništa što bi nama bilo od važnosti. Naša interakcija sa umetnošću je smanjena na nivo emotivne reakcije ili izraza estetičkog zadovoljstva… Potpuno suprotno, značenje umetničkog dela može da se shvati samo ukoliko postoji interaktivni odnos između dela i interpretatora u tom smislu da ne samo da interpretator postavlja pitanja o umetničkom delu, već i umetničko delo postavlja pitanja o interpretatoru… Interpretator mora da učestvuje u delu, jer je to jedini čin samog razumevanja koji oživljava značenje.“ (Citat iz: „Hermeneutika i kvalitativno istraživanje“ od dr Džon K. Smita)
